Srbija u doba Tvitera

Naizgled na marginama velike prirodne nepogode koja je pogodila Srbiju, a zapravo u samom središtu zbivanja i od nemerljive važnosti za razvoj događaja u vezi sa poplavama, učestvovala je, svedočila i delovala srpska tviter zajednica. Njena akcija, iako skoro neprimetna u izveštavanju „mejnstrim“ medija, uspela je da privuče i pažnju i gnev ljudi iz samog vrha vlasti, pa i glavnog protagoniste lično. Oni koji su neupućeni u razvoj i uticaj društvenih mreža, mogli bi ostati začuđeni otkud gnev vlasti zbog zajednice ljudi koja sebe naziva „tviterašima“. Odgovor svakako nije moguće dati u kratkoj formi blog teksta, naročito ne u trenutku dok Tviter, življe nego ikada pre, oblikuje i usmerava stavove i razmišljanja srpke omladine i srednje klase u nastajanju. Ipak, vredi pokušati razumeti i donekle pojasniti važnost ovog medija i njegovu društvenu ulogu.

Društvene mreže sasvim lako nas mogu načiniti robovima, ali nam istovremeno mogu dati velike slobode i nezavisnost. Takođe, one mogu spasavati živote. Kada je postalo jasno da velika kiša donosi do sada neviđenu poplavu, neodlučnost oficijelnih medija u vezi sa izveštavanjem dovela je do masovne uključenosti građana. Direktno zainteresovani za sopstvenu, i sudbinu svojih sugrađana, građani Srbije iskoristili su sve prednosti Tvitera, i svoje do juče uglavnom trivijalano prisustvo na ovoj mreži, zamenili aktivnim društvenim angažmanom. Deljenje vesti obeleženih „tarabama“ o poplavama, bile su najdirektniji i najbrži vid informisanja mnogih. U danima i za noći kada su ekipe „Gorske službe spasavanja“ evakuisale zatočene Obrenovčane, komunikacija između onih na Tviteru i radio amatera, omogućila je brzo i efikasno delovanje u pronalaženju „odsečenih“ ljudi. Paraćin, Ćuprija, Jagodina, samo su neki od gradova koji su uglavnom jedino spominjani na ovoj društvenoj mreži, a organizovanje volontera i dvosmerna komunikacija između njih i ugroženih građana, velikim delom obavljala se upravo preko Tvitera. I dok je vlast pokušavala da izvrši kontrolu informacija i da utiče na način na koji mediji govore o poplavama, dotle je zajednica na Tviteru iskoristila potencijale mreže u cilju slobodnog protoka vesti i podataka. Ubrzo, dobro organizovana i tehnološki pismena grupa dobronamernih ljudi, uspela je da navuče mržnju onih koji ne vole upravo takve – organizovane, pismene i dobronamerne.

Svaka nedemokratska vlast svoje očuvanje vidi u kontroli informacija i kreiranju svojih istina. I dok je oficijelne i komercijalne medije lako kontrolisati novcem, nezavisne mikroblogove poput Tvitera nemoguće je staviti pod svoju kontrolu. Nedavna nemoć nedemokratske vlasti u Turskoj videla se u pokušaju sa isključenjem Tvitera na teritoriji ove zemlje. Pokušaj je propao. Privođenja blogera i aktivista društvenih mreža uobičajena su za autoritarne sisteme. Ovih dana se pokušava sa istom praksom i u Srbiji. Nespremnost države za prirodne nepogode ovakvog obima pokazale su brojne njene slabosti, a oni koji ukazuju na njih, smatraju se kritizerima. Čak i one koji na društvenim mrežama svedoče o ličnim iskustvima iz polavljenih gradova, državni funkcioneri optužuju za širenje panike. Za nedemokratski sistem, svako širenje istine o njemu, predstavlja širenje panike. Za vlast u Srbiji, Tviter je nova noćna mora.

Iskustva koje nam donose „The Occupy movement“ iz Amerike, kao i pobune iz Grčke i Turske, pokazuju nam na koji način društvene mreže mogu da integrišu nezadovoljstva pojedinaca i da ih usmere ka korigovanju ili menjanju vlasti, čak i tamo gde ne postoji politička opcija koja adekvatno artikuliše sve potrebe i ciljeve nezadovoljnih i pobunjenih. Nazdovoljstvo građana Srbije u pogledu reakcije vlasti na poplavni talas i njenu nespremnost preuzimanja odgovornosti, kao i bahati odnos prema zahtevima javnosti da se utvrde odgovornosti i odgovorni, kao i da podaci budu transparentni, iako još uvek neartikulisano, osnaženo jedinstvom postignutim u najkritičnijim danima poplave, moglo bi da inicira zahteve za ozbiljnijim društvenim i političkim promenama. Iako rasejano između levih i desnih, ovo nezadovoljstvo prevashodno inspiriše studentsku omladinu i pripadnike tek formirane srednje klase, odnosno one društvene slojeve koje u prethodnih desetak godina odlikuje određeni stepen konformizma, politička nezainteresovanost, kao i bojazan za očuvanje izborenih ekonomskih pogodnosti. U ovoj blagoj letargiji leži jedina šansa vlasti. Sa druge strane, položen ispit u samoorganizovanju u dramatičnim i ekstremnim uslovima, kao i visok stepen empatije i solidarnosti, te izgrađena svest o lošem učinku vlasti, dobra su osnova za pokretanje zahteva za promenama u društvu.

Nesumnjivo, nedavno ostvarena visoka izborna pobeda vladjuće partije, daje joj puni legitimitet, ali se na skretanje sa kursa demokratije u voluntarizam treba gledati i kao na spremnost vlasti da korumpira demokratske procedure u društvu. Uostalom, nedavna izjava predsednika Republike u kojoj uspehe države favorizuje u odnosu na neodgovornost građana, pokazuje pogrešno percipiranje događaja. U Srbiji, država odavno nije bila slabija a društvo odavno tako organizovano. Tviter svakako nije jedini i najvažniji pokazatelj toga.

Foliranti protiv Šabana

Prošlo je pet godina kako je Skupština Niša donela odluku o preimenovanju „Južnog bulevara” u “Bulevar Šabana Bajramovića”. Odluka, objavljena u „Službenom glasniku“, ispostaviće se, bezvredna je. Peticije žitelja sa ove adrese, ostale su dovoljan razlog lokalnim vlastima da ne sprovedu sopstvenu odluku. Ništa čudno - u gradu u kome je generalni pravac razvoja - stihijska samovolja, a dominantni diskurs - šovinizam.

Nedoslednost vlasti i njena populistička popustljivost prema samoorganizovanim lokalnim bundžijama, jasno pokazuju neiskrenost i nedovoljnu sigurnost u sopstvenu odluku. Usudio bih se reći da je jedna legalna odluka organa lokalne samouprave, zapravo laž, ili uličnim žargonom rečeno, foliranje. Lokalna vlast, koja donosi odluku o preimenovanju iz navodnog poštovanja prema preminulom stvaraocu, ustuknuće pred par stotina glasača i za svoje postupke pronaći će izgovore u nepoštovanju tenderske procedure i neobavljenoj javnoj raspravi na nivou opštine. Rečju, foliranje.

Žitelji „Južnog bulevara”, sa druge strane, svesni su nedopustivosti svog anticiganizma. U argumentovanju svojih stavova protiv preimenovanja svoje naseobine, oni će pribeći sličnom modelu kao i gradske vlasti, foliraće se. Tako će u prvi plan isticati najdominantniju vrednost našeg društvenog trenutka, novac. Preskupo menjanje ličnih isprava, pred socijalno odgovronom gradskom vlašću, ima neoborivu težinu argumenta svih argumenata. Činjenicu da su hiljade drugih građana Niša menjali svoja dokumenata zbog preimenovanja ulica i bulevara i da „Južni bulevar” nije izolovan slučaj, svi će prećutati.

Argumentima derana, vođe ove ulične pobune pokušaće da nas ubede u dobronamernost svojih pobuda.

„Nije reč ni o kakvom bulevaru, već o ulici od nekih 500 metara, koja je u stvari slepa, nikud ne vodi, ide pored pruge od rampe na Trošarini i završava se kod ograde EI i slabo je prometna. Ako je grad zaista iskreno hteo da se oduži velikanu romske muzike, onda je, po našem mišljenju, trebalo da uzme u obzir neku prometniju ulicu bližu centru Niša, gde se nalaze kafane u kojima je Šaban pevao. Tada bi efekat bio veći, jer bi posetioci Niša, turisti i prolaznici mogli da vide ulicu sa Šabanovim imenom. A tada bi i imala svrhu i ideja o podizanju spomen-obeležja umetniku na lepšem i vidljivijem, upadljivijem mestu.“ dušebrižno će jedan od njih.

Jedan drugi će, ipak primetiti da se Romska mahala nalazi nedaleko odatle, i da će neko romsko dete biti svakako srećnije da se njegova ulica zove po poznatom romskom pevaču. Dodaje kako bi ulica trebala da bude „tamo gde je njegov narod“.

Uz sav trud, anticiganizam se ipak ne da sakriti, a na ove zlurade i omalovažavajuće komentare, gradski političari odgovaraju ćutanjem. Drugim rečima, odobravaju ih.

Radi zdravog razuma, podsetiću da je do Zorana Ćirića, Dejana Stojiljkovića i Džez sastava „Eyot“, a još od čuvenog Stevana Sremca, Šaban Bajramović jedini umetnik koji je živeo i stvarao u Nišu, a za života stekao popularnost i priznanje daleko van svog mesta. Grad, koji tako dramatično oskudeva u priznatim stvaraocima, ne bi smeo da se kocka sa vrednostima koje oni ostavljaju za sobom.

„Nesreća“ Šabana Bajramovića da je bio ciganin, nesreća je palanačkog stida neukih a moćnih, kojima je šovinizam jedina odbrana pred sopstvenim neznanjem, čemerom i kalom.