Wednesday, 24 December 2014

Cancer Serviae



Naša samozaljubiva ideja o ispravnosti, generacijama uzgajana i ugrađena u osnove našeg društva, poput velikog mehura, preduvanog do pucanja, nestaje u maglovitim visinama samoobmane. Naše utemeljenje, mitomansko, odvojeno od mogućeg, nerelano i fiktivno, inspirisano srednjovekovnom bajkom o Srbiji, uporno nas vraća na dno, a mnogi pokušaji modernizacije ostaju poraženi pred lakoćom proizvoljnosti našeg narodnog zanosa. 

Taj put, sa oblaka nacionalnih snova do blata sopstvene zbilje, taj put poraza, mazohistički smo spremni da prelazimo neprestano. Godinama. Vekovima. Uvek iznova opčinjeni i zavedeni idejom o sopstvenoj nepogrešivosti, sopstvenoj misiji da smo mi, odabrani, posebni, pozvani, pravi. 

Žao mi je Srbije. Zatočena u sopstvenom kompleksu više vrednosti, gluva za potrebe drugih, slepa za lične greške, umišljena u uobrazilji o sopstvenoj važnosti, večito na vetrometini velikih interesa, Srbija sebi pridaje značaj veći no što mnoge velike zemlje imaju. Žao mi je Srbije. Osim neprijatelja odasvud, ništa drugo sebi nije stvorila.

Čudno je živeti u Srbiji. Nacionalisti u udobnosti svojih prestoničkih salona priželjkuju „osvetu Kosova“. Njihova želja, obistinila bi se krvlju drugih, krvlju „običnog naroda“, nikako njihovom. Isti, zgražavaju se nad prostotom narodnom, prikrivajući prezir lažnom saosećajnošću. Fašisti, pod krinkom narodne volje, a za „srpsko Kosovo“, opremaju svoje banditske družine poput vojski, i otimaju. Novobogataši, sa sjajnih televizijskih podijuma, dijamantskim prstima kucaju sms-ove pomoći za gladne, poplavljene, uboge. Radnici nestaju, njihove fizionomije izmučene sirotinjom ne uklapaju se u nasmejan svet veštačkih zuba iz vrlog novog korporativnog sveta. Najjači će preživeti, najsposobniji će uspeti, najuporniji će opstati, vrište novi mladi borci iz menadžerske srednje klase, gluvi i slepi za realan svet koji se vuče po sivim obrisima solitera solidarnosti, tamo gde je život prestao da postoji pre dvadeset godina. 

Opasno je živeti u Srbiji. Korporativna etika novog kapitalizma ne voli lične stavove. Ljudi pristaju na ćutanje. Ono je zlato. Ono je garant uspeha i sigurnosti. Ono vodi ka nezainteresovanosti, tako potrebnoj korporativnim elitama. Opasno je živeti u Srbiji. Mladi su besni. Svet prepun protivurečnosti, baš onakav kakvim ga novac čini, za njih je zbunjujući. Pohlepa, prezir prema siromašnima, mržnja prema različitima, nerazumevanje sopstvenog bića, pogledi i perspektive zamagljeni mitomanijom vladajuće ideologije, mnoge mlade ljude okreću oružju i smrti. Mladi su besni. Studenti gube svoju moć. Univerziteti, pretvoreni u banke znanja, studente tretiraju kao klijente, a obrazovanje i diplomu svode na bilans uspeha kojim se kupuje društveni položaj. Svakom različitom od ove matrice, preostaje bes. Zatvoreni u zgradi fakulteta, protestujući, sa svojim legitimnim zahtevima, studenti u Beogradu, ostaće zarobljeni bez struje i grejanja, kažnjeni za svoju neposlušnost i demokratsko pravo protesta. U Srbiji, demokratija nije pravo i vladavina, ona je cena lične slobode, često života.

U Srbiji, život je nevažan. Građani nestaju pred očima nemoćnih lekara. Bolnice, urušene od memle odavno su tek dekor za već izvesnu smrt. Prognani, obespravljeni, poniženi i dotučeni porazima svakodnevne nemoći, poput senki, nevidljivi za spoljni svet, nestaju ljudi. Sa sobom nose jad, godine bespotrebnih ratova, decenije nerealnih nadanja, borbu beskrajne uzaludnosti života u Srbiji. Smrt građanina u Srbiji, odavno nije uznemiravajuća vest. 
 
Umorni su građani Srbije. Možda će duh Nemanjića biti novi antidepresiv preko potreban vladajućoj ideologiji, možda će smanjenje penzija i plata, povećanje nameta i ukidanje grejanja ojačati imunitet prezrene „krezube Srbije“, možda će jeftine diplome i lažni doktorati smanjiti broj neobrazovanih, možda će srpski „tačerizam“ trijumfalno vladati još mnogo godina. Možda se naš, egom naduvani balon i ne razvali o hrid svetske istorije, možda nastavi da plovi vaseljenskim visinama nebeske projekcije Srbije. Možda, biti normalna zemlja, i nije tako važno.

Tekst je objavljen u http://www.pressing-magazine.com/

Tuesday, 23 September 2014

Strah od građanina

Devedesetih, kao gimnazijalci, krišom bi u poslednjim klupama čitali svoju lektiru. Uglavnom opšta generacijska mesta. Mika Oklop i Bukovski bili su obavezni. Oni emotivniji čitali bi Miljkovića ili Hesea, nešto tvrdokorniji, Keruaka, Ginzberga i njihovu bratiju. U mnoštvu knjiga koje su dan za danom išle iz ruke u ruku, poseban status imala je knjiga žutih korica sa Lihtenštajnovom ilustracijom, mitskog naziva „Nišvil“. Čudno nam je bilo to povezivanje našeg oronulog grada sa dalekim čuvenim Nešvilom, Altmanom ili Džoni Kešom, koji je za nas, dečake stasavale uz muziku „Sonic Youth“ ili „Nirvane“, bio samo daleki američki seljak. Ipak, iako mladi i nadobudni, uspeli smo, kičmenom moždinom, da osetimo istinitost tog mitskog mesta i njegovo čudno prisustvo. Da „polutani i rokeri šetaju Nišvilom“, kako je govorio sam Zoran Ćirić, i sami smo se uvereli ubrzo. Svet je za nas postajao sve veća i komplikovanija igra, a grad nepoznato i mistično igralište, često opasno.
Taj čudan grad pevaljki i probisveta, grad u kome se dobro zna ko je komunista a ko subotar, u kome nema milosti za one koji bi da žive po svojim pravilima, taj okrutni grad, mi smo voleli. Možda baš zahvaljujući ideji da je sve što nas okružuje Nišvil i da se realan grad krije negde nakon poslednje strane i korica.

Tuesday, 27 May 2014

Srbija u doba Tvitera



Naizgled na marginama velike prirodne nepogode koja je pogodila Srbiju, a zapravo u samom središtu zbivanja i od nemerljive važnosti za razvoj događaja u vezi sa poplavama, učestvovala je, svedočila i delovala srpska tviter zajednica. Njena akcija, iako skoro neprimetna u izveštavanju „mejnstrim“ medija, uspela je da privuče i pažnju i gnev ljudi iz samog vrha vlasti, pa i glavnog protagoniste lično. Oni koji su neupućeni u razvoj i uticaj društvenih mreža, mogli bi ostati začuđeni otkud gnev vlasti zbog zajednice ljudi koja sebe naziva „tviterašima“. Odgovor svakako nije moguće dati u kratkoj formi blog teksta, naročito ne u trenutku dok Tviter, življe nego ikada pre, oblikuje i usmerava stavove i razmišljanja srpke omladine i srednje klase u nastajanju. Ipak, vredi pokušati razumeti i donekle pojasniti važnost ovog medija i njegovu društvenu ulogu.

Društvene mreže sasvim lako nas mogu načiniti robovima, ali nam istovremeno mogu dati velike slobode i nezavisnost. Takođe, one mogu spasavati živote. Kada je postalo jasno da velika kiša donosi do sada neviđenu poplavu, neodlučnost oficijelnih medija u vezi sa izveštavanjem dovela je do masovne uključenosti građana. Direktno zainteresovani za sopstvenu, i sudbinu svojih sugrađana, građani Srbije iskoristili su sve prednosti Tvitera, i svoje do juče uglavnom trivijalano prisustvo na ovoj mreži, zamenili aktivnim društvenim angažmanom. Deljenje vesti obeleženih „tarabama“ o poplavama, bile su najdirektniji i najbrži vid informisanja mnogih. U danima i za noći kada su ekipe „Gorske službe spasavanja“ evakuisale zatočene Obrenovčane, komunikacija između onih na Tviteru i radio amatera, omogućila je brzo i efikasno delovanje u pronalaženju „odsečenih“ ljudi. Paraćin, Ćuprija, Jagodina, samo su neki od gradova koji su uglavnom jedino spominjani na ovoj društvenoj mreži, a organizovanje volontera i dvosmerna komunikacija između njih i ugroženih građana, velikim delom obavljala se upravo preko Tvitera. I dok je vlast pokušavala da izvrši kontrolu informacija i da utiče na način na koji mediji govore o poplavama, dotle je zajednica na Tviteru iskoristila potencijale mreže u cilju slobodnog protoka vesti i podataka. Ubrzo, dobro organizovana i tehnološki pismena grupa dobronamernih ljudi, uspela je da navuče mržnju onih koji ne vole upravo takve – organizovane, pismene i dobronamerne.

Svaka nedemokratska vlast svoje očuvanje vidi u kontroli informacija i kreiranju svojih istina. I dok je oficijelne i komercijalne medije lako kontrolisati novcem, nezavisne mikroblogove poput Tvitera nemoguće je staviti pod svoju kontrolu. Nedavna nemoć nedemokratske vlasti u Turskoj videla se u pokušaju sa isključenjem Tvitera na teritoriji ove zemlje. Pokušaj je propao. Privođenja blogera i aktivista društvenih mreža uobičajena su za autoritarne sisteme. Ovih dana se pokušava sa istom praksom i u Srbiji. Nespremnost države za prirodne nepogode ovakvog obima pokazale su brojne njene slabosti, a oni koji ukazuju na njih, smatraju se kritizerima. Čak i one koji na društvenim mrežama svedoče o ličnim iskustvima iz polavljenih gradova, državni funkcioneri optužuju za širenje panike. Za nedemokratski sistem, svako širenje istine o njemu, predstavlja širenje panike. Za vlast u Srbiji, Tviter je nova noćna mora.

Iskustva koje nam donose „The Occupy movement“ iz Amerike, kao i pobune iz Grčke i Turske, pokazuju nam na koji način društvene mreže mogu da integrišu nezadovoljstva pojedinaca i da ih usmere ka korigovanju ili menjanju vlasti, čak i tamo gde ne postoji politička opcija koja adekvatno artikuliše sve potrebe i ciljeve nezadovoljnih i pobunjenih. Nazdovoljstvo građana Srbije u pogledu reakcije vlasti na poplavni talas i njenu nespremnost preuzimanja odgovornosti, kao i bahati odnos prema zahtevima javnosti da se utvrde odgovornosti i odgovorni, kao i da podaci budu transparentni, iako još uvek neartikulisano, osnaženo jedinstvom postignutim u najkritičnijim danima poplave, moglo bi da inicira zahteve za ozbiljnijim društvenim i političkim promenama. Iako rasejano između levih i desnih, ovo nezadovoljstvo prevashodno inspiriše studentsku omladinu i pripadnike tek formirane srednje klase, odnosno one društvene slojeve koje u prethodnih desetak godina odlikuje određeni stepen konformizma, politička nezainteresovanost, kao i bojazan za očuvanje izborenih ekonomskih pogodnosti. U ovoj blagoj letargiji leži jedina šansa vlasti. Sa druge strane, položen ispit u samoorganizovanju u dramatičnim i ekstremnim uslovima, kao i visok stepen empatije i solidarnosti, te izgrađena svest o lošem učinku vlasti, dobra su osnova za pokretanje zahteva za promenama u društvu.

Nesumnjivo, nedavno ostvarena visoka izborna pobeda vladjuće partije, daje joj puni legitimitet, ali se na skretanje sa kursa demokratije u voluntarizam treba gledati i kao na spremnost vlasti da korumpira demokratske procedure u društvu. Uostalom, nedavna izjava predsednika Republike u kojoj uspehe države favorizuje u odnosu na neodgovornost građana, pokazuje pogrešno percipiranje događaja. U Srbiji, država odavno nije bila slabija a društvo odavno tako organizovano. Tviter svakako nije jedini i najvažniji pokazatelj toga.



Thursday, 8 May 2014

Foliranti protiv Šabana



Prošlo je pet godina kako je Skupština Niša donela odluku o preimenovanju „Južnog bulevara” u “Bulevar Šabana Bajramovića”. Odluka, objavljena u „Službenom glasniku“, ispostaviće se, bezvredna je. Peticije žitelja sa ove adrese, ostale su dovoljan razlog lokalnim vlastima da ne sprovedu sopstvenu odluku. Ništa čudno - u gradu u kome je generalni pravac razvoja - stihijska samovolja, a dominantni diskurs - šovinizam.

Nedoslednost vlasti i njena populistička popustljivost prema samoorganizovanim lokalnim bundžijama, jasno pokazuju neiskrenost i nedovoljnu sigurnost u sopstvenu odluku. Usudio bih se reći da je jedna legalna odluka organa lokalne samouprave, zapravo laž, ili uličnim žargonom rečeno, foliranje. Lokalna vlast, koja donosi odluku o preimenovanju iz navodnog poštovanja prema preminulom stvaraocu, ustuknuće pred par stotina glasača i za svoje postupke pronaći će izgovore u nepoštovanju tenderske procedure i neobavljenoj javnoj raspravi na nivou opštine. Rečju, foliranje.

Žitelji „Južnog bulevara”, sa druge strane, svesni su nedopustivosti svog anticiganizma. U argumentovanju svojih stavova protiv preimenovanja svoje naseobine, oni će pribeći sličnom modelu kao i gradske vlasti, foliraće se. Tako će u prvi plan isticati najdominantniju vrednost našeg društvenog trenutka, novac. Preskupo menjanje ličnih isprava, pred socijalno odgovronom gradskom vlašću, ima neoborivu težinu argumenta svih argumenata. Činjenicu da su hiljade drugih građana Niša menjali svoja dokumenata zbog preimenovanja ulica i bulevara i da „Južni bulevar” nije izolovan slučaj, svi će prećutati.

Argumentima derana, vođe ove ulične pobune pokušaće da nas ubede u dobronamernost svojih pobuda.

„Nije reč ni o kakvom bulevaru, već o ulici od nekih 500 metara, koja je u stvari slepa, nikud ne vodi, ide pored pruge od rampe na Trošarini i završava se kod ograde EI i slabo je prometna. Ako je grad zaista iskreno hteo da se oduži velikanu romske muzike, onda je, po našem mišljenju, trebalo da uzme u obzir neku prometniju ulicu bližu centru Niša, gde se nalaze kafane u kojima je Šaban pevao. Tada bi efekat bio veći, jer bi posetioci Niša, turisti i prolaznici mogli da vide ulicu sa Šabanovim imenom. A tada bi i imala svrhu i ideja o podizanju spomen-obeležja umetniku na lepšem i vidljivijem, upadljivijem mestu.“ dušebrižno će jedan od njih.

Jedan drugi će, ipak primetiti da se Romska mahala nalazi nedaleko odatle, i da će neko romsko dete biti svakako srećnije da se njegova ulica zove po poznatom romskom pevaču. Dodaje kako bi ulica trebala da bude „tamo gde je njegov narod“.

Uz sav trud, anticiganizam se ipak ne da sakriti, a na ove zlurade i omalovažavajuće komentare, gradski političari odgovaraju ćutanjem. Drugim rečima, odobravaju ih.

Radi zdravog razuma, podsetiću da je do Zorana Ćirića, Dejana Stojiljkovića i Džez sastava „Eyot“, a još od čuvenog Stevana Sremca, Šaban Bajramović jedini umetnik koji je živeo i stvarao u Nišu, a za života stekao popularnost i priznanje daleko van svog mesta. Grad, koji tako dramatično oskudeva u priznatim stvaraocima, ne bi smeo da se kocka sa vrednostima koje oni ostavljaju za sobom.

„Nesreća“ Šabana Bajramovića da je bio ciganin, nesreća je palanačkog stida neukih a moćnih, kojima je šovinizam jedina odbrana pred sopstvenim neznanjem, čemerom i kalom.


Wednesday, 16 April 2014

Radnički, poslednja gradska priča


Integrišući faktori gradskog života, one su gradske institucije, koje negovane generacijama, objedinjuju osećanje pripadnosti lokalnoj zajednici i njenim vrednostima. Predratni Niš, čije su glavne karakteristike bile multikulturalnost i privatna inicijativa, oslobođenje je dočekao bez gotovo celokupne jevrejske populacije grada, koja je u velikoj meri predstavljala avangardu u njegovom predratnom razvoju. Vodeći poreklo iz sistema koji je nova vlast smatrala reakcionarnim, institucije izgrađene u predratnom Nišu nisu se obnovile nakon rata. Brojno stanovništvo, raseljeno je, često i mimo svoje volje. Čekajući univerzitet čitavih dvadeset godina nakon oslobođenja, Niš je izgubio nekoliko generacija gradskih porodica koje su sa svojim brucošima odlazile put Beograda, Zagreba ili dalje. Istovremena ekspanzija industrije u potpunosti je izmenila demografsku strukturu grada i u mnogome odredila njegove potencijale i perspektive daljeg razvoja.

Niš je sa svojih šest kasarni sačuvao jednu od svojih najstarijih osobenosti, funkciju utvrđenog grada. Dehumanizovana samovolja birokratskog jednopartijskog sistema, poigravala se životnom srećom svojih prekomandovanih oficira. Soliteri, nova naselja, nove porodice, bile su scenografija novoizgrađenom samoupravnom potrošačkom društvu lažnog samoostvarenja, unutar koga nije bilo mesta za sentimente prošlosti i sećanja na grad koji je već sasvim nestajao. Srpski komunizam nije imao razumevanja za lokalpatriotizam. Svako rodoljubivo osećanje koje bi odstupalo od osovine vođa, partija, država, smatralo bi se vrstom sektaštva, a poistovećivanje sa lokalnim nasleđem, malograđanštinom.

U sportu, sa izuzetkom sportskih društava „Crvena Zvezda“ i „Partizan, koja su predstavljala sportsko otelotvorenje partijske države, pripadnost klubovima nazivana je klubaštvom i smatrana je štetnom pojavom. U Nišu, 1946. rukovođeni idejom obračuna sa klubaštvom, partijski rukovodioci poništili su postojanje retkih preživelih gradskih institucija, fudbalskih klubova „Jedinstvo“, „Železničar“ i „Radnički“, stvarajući Fiskulturno društvo „14. oktobar“. Iako je fudbalski tim ovog društva, odlukom Partije, od svog osnivanja igrao u najačoj jugoslovenskoj ligi, navijači i fudbaleri ukinutih klubova odneli su veliku pobedu nad birokratijom, i nakon samo jedne sezone, u život vratili svoje klubove. Lokalni rivalitet „Železničara“ i „Radničkog“ bio je spasen i potrajao je do početka šezdesetih, kada je „Radnički“ izborio svoj prvi plasman u najviši rang.

Ne treba biti začuđen pobedom ovih klubova nad partijskom sportskom politikom. Sva tri kluba, imala su bogatu fudbalsku istoriju, a „Radnički“ je kao klub nastao i delovao pod okriljem lokalne Komunističke Partije još 1923. Nevažno je danas kome je tačno smetala odanost radnika i gimnazijalaca svom fudbalskom miljeniku, kao i odanost železničara gradskom rivalu koji je predstavljao njihov esnaf, ali je snaga radničke klase uspela da se homogenizuje oko svog prava na sportsko društvo i njegovu istoriju, i da se zarad očuvanja te svoje posebnosti, suprotstavi Partiji.

Imali su radnici velike kredite za tako nešto, i bili su ih svesni. Među osnivačima i prvim fudbalerima „Radničkog“ bili su Josip Kolumbo, Lazar Dedijer, Stanko Paunović. U predratnom Nišu, klub je zbog svoje delatnosti zabranjivan i proteran iz grada, a njegovi članovi hapšeni. Niški „Radnički“ jedan je od svega nekoliko jugoslovenskih klubova koji je učešće u fudbalskoj ligi okupirane Jugoslavije zamenio učešćem svojih igrača u Narodno oslobodilačkom ratu.

Sačuvali su niški radnici, u ta tamna vremena ni rata ni mira, kontinuitet sa svojim gradskim životom i njegovim nasleđem, i uspešno su ga nastavili kroz decenije koje nisu bile naklonjene provincijskom sportu. U uslovima u kojima vojska sa jedne, partija sa druge strane, imaju svoje sportske favorite oko kojih grade mitomaniju, radnički klub sa juga Srbije nije mogao da se izbori za svoju šansu. Beogradske novoformirane elite zabavu koja im je u početku koristila radi kanalisanja emocija masa, ubrzo koriste za lični prestiž, a u momentu otvaranja našeg sistema ka tržišnim vrednostima, marketinška vrednost takozvanog „večitog derbija“ i ogroman potencijal u duelima unutar takozvane „velike četvorke“, napraviće od provincijskog fudbala tek „rasadnik talenata“ i regrutni centar za dobru zabavu i zaradu.

Šezdesetih, u vreme kada je establišment uspostavio sistem zvezda na filmu, u muzici i fudbalu, radnici i omladina Niša sprečavali su „Zvezdinu“ krađu Ostojića, jednog od onih fudbalera, koje su slavili noseći ih na ramenima one noći kada su kao potpuni autsajderi pobedili „Vardar“ u Skoplju i po prvi put se plasirali u Prvu ligu Jugoslavije. Priča se da je jurnjava gradom sa „Zvezdinim“ funkcionerima vredna svakog holivudskog trilera. Svoj lični triler, pišući inspirisan ovim događajem u svom romanu „Crveni kralj“, imao je književnik Ivan Ivanović, zabranjen i osuđen. Ovaj roman poseban je deo jedne duge i uzbudljive gradske priče.

I u narednim decenijama, radnička klasa Niša bila je čuvar i inspiracija svog fudbalskog kluba. Osamdesetih, Klub uzima plavu boju radničkih i inženjerskih bluza, koje su bile više od kolorita gradske svakodnevice. Simbol radničkog Niša i industrijskog napretka ovog grada, „Radnički“ je svojim evropskim uspesima preneo vest o uspesima i snazi radničkog samoupravljanja. Pravo niotkuda, Klub je stigao do polufinala Kupa UEFA. Taj poslednji korak ka evropskom uspehu nije načinjen. Baš kao i san o radničkom samoupravljanju, snovi jednog fudbalskog kluba i njegovog grada postaće košmar tokom devedesetih, i nadalje. Iz nekog južnjačkog, crnohumornog inata, Klub je kroz period ekonomskog propadanja grada, i sam postajući žrtva, uspeo da u nadrealnim uslovima, opstane i preživi, dočekavši svoju desetu deceniju.

Čudno je to, što je kontinuitet gradskog sećanja i njegove lokalne istorije, uspela da sačuva institucija fudbala, „najvažnije sporedne stvari na svetu“, ali je činjenica da grad Niš nema drugi integrišući činilac lokalnog života, niti duže i istrajnije gradske priče od fudbalskog kluba „Radnički“`.


Wednesday, 2 April 2014

Beograd, život i smrt provincije


Nedavno je, u filmu zvučnog naslova, neka glumica, besno vikala na ljude u tramvaju pozivajući ih da se vrate odakle su došli i ostave joj Beograd. Možda nisam dobro shvatio, film još uvek nisam odgledao, ali se pomenuta protagonistkinja navodno pozivala na Duška Radovića. Sasvim opravdano, većih Beograđana od Duška Radovića i Mome Kapora, teško da bi našla među piscima. Ono što je nekome, ko se brinuo o parolama koje ona uzvikuje u prikazanom filmskom isečku ,promaklo, jeste činjenica da je spomenuti Radović, baš kao i Kapor, svoj put do velikog Beograđanina, prolazio putem onih anatemisanih nesrećnika iz tramvaja, nikako putem „gnevne pravednice“.

Iako je već samim prikazanim insertom film izazvao dosta polemike, u kojoj je učestvovala i sama autorka, o njemu se može i mora govoriti tek nakon prikazivanja. Voleo bih da je u pitanju veliki film. Najviše zbog njegovog naziva „Beograd, život ili smrt“. Čudno je na koje je sve načine, milionima ljudi, Beograd bio i ostao izbor između života i smrti.

Magnetska privlačnost Beograda leži u ogromnom urbanom potencijalu glavnog grada Srbije. Urbani potencijal gradova, ono je što ljude u njima zadržava ili udaljava, privlači ili odbacuje. Gradski potencijal proporcionalno raste sa brojem društvenih institucija svih profila. Tamo gde su centri političke i ekonomske moći, tamo je državna elitna umetnost. Tamo gde ima elitne umetnosti, razviće se nezavisne scene. Slično je ili gotovo isto i sa drugim životnim sferama. Centralizovanje društveno političkog života u Srbiji nakon Drugog svetskog rata, dovelo je do jasne podvojenosti u pogledu kvaliteta života i sadržaja životnih perspektiva, Beograda i njegovih stanovnika sa jedne, i ostalih srpskih gradova sa druge strane. Jednako nezaintereovane za emancipaciju takozvane unutrašnjosti, bile su vlasti Titove Jugoslavije, Miloševićeve i postpetooktobarske Srbije. Vlast, zaokupljena jedino sopstvenim očuvanjem, decenijama je stvarala privilegovane elite, koje su opet, zarad zadovoljenja sopstvenih potreba, stvarale najbolju selekciju umetnika, sportista, naučnih radnika, političara. Razvoj provincije podrazumevao je odbranu zemlje, industrijsku proizvodnju i poljoprivredu. Kulturna politika se tu razvijala na amaterizmu, a univerzitetske i naučne delatnosti bile su svedene na realne potrebe privrednog okruženja. Razvoj koji je centralna vlast sprovodila u provinciji, jednako je bio nepovoljan po emancipaciju provincijskih gradova kroz čitav period od završetka Drugog svetskog rata do danas, i njegova jedina motivacija bilo je obezbeđenje socijalnog mira i očuvanje političke moći.

U novije vreme, tehnokratska elita, suočena sa izazovima prenaseljenosti Beograda i njegove nefunkcionalnosti, prepoznaje neophodnost spuštanja društvene dinamike na niže nivoe, procesom takozvane decentralizacije. Nezainteresovana da prepozna osnovne elemente društvenih kretanja u Srbiji kao i stvarne potrebe provincije, ova elita svoje aktivnosti usmerava ka oživljavanju privrede i tržišta, proklamujući novac kao dominantnu vrednost društva. Na taj način, osiromašena radnička klasa, motivisana isključivo materijalnom sigurnošću, postaje apologeta tiranije kapitala.

Sužene perspektive, često svedene na rad u lokalnoj fabrici, bez većih mogućnosti za intelektualnu i duhovnu nadgradnju, motivišući su faktor mladih za odlazak iz provincijskih gradova put Beograda. Sa ili bez velikih ambicija, u gradu koji istovremeno očarava i plaši, za sve njih Beograd jeste izbor života i smrti.


Thursday, 9 January 2014

Srbija pamti

Nedavno, na najvećem svetskom sajmu turizma u Londonu, Turistička organizacija Srbije predstavila je turističku brošuru „Srbija pamti”, posvećenu obeležavanju stote godišnjice od izbijanja Velikog rata. Iako je čak i osnovnoškolsko obrazovanje dovoljno da bi se znala uloga, važnost, značaj Niša u čitavoj dramaturgiji početka, trajanja i završetka ovog rata, priređivači ove važne brošure, nisu pretpostavili neophodnost uvrstavanja Niša kao bitne odrednice srpskog velikoratovskog pamćenja. Niša nema.

Srbija, istini za volju, češće zaboravlja nego što pamti, a njeno pamćenje, selektivno je i maglovito, proizvoljno i mitomansko. U toj selekciji srpskog mementa, grad o kome pišem uglavnom ne nalazi svoj redak. Pričamo li o turizmu i promociji Niša, razloge za ovakvu izopštenost možemo i moramo tražiti na nekoliko mesta.

Deo naše lokalne naravi gotovo nas po obavezi tera na ishitrene osude vlastodržaca iz Beograda, centralizma, maćehinskog odnosa, nepoštovanja i omalovažavanja vrednosti i nasleđa provincije. I tome slično, u nedogled. Taj lament nad sudbom kletom, provincijskom, nije slučajno deo našeg lokalnog duha. Mezimac Obrenovića, grad od posebnog značaja u vreme Dragiše Cvetkovića, primer proleterske industrijalizacije i radničkog blagostanja, Miloševićev, zatim opozicioni bastion, uvek izabran da bude na liniji odbrane, pogranični, surov, drzak, Niš je vazda očekivao i uvek dobijao valjanu državnu naklonost za sva svoja rušenja, oslobađanja, vernosti i pobune. Generacijama smo naučeni tako, da je dovoljno podići po koji slavoluk knezu ili kralju, smotru premijeru sugrađaninu, slet vojnom vrhu, miting ovome ili onome. Nagrada je uvek dolazila. Baš kao kakav nedorastao deran, Niš, takav kakav je, nikada za sebe nije poželeo nesto bolje i veće, uporno odbijajući da odraste i postane samostalan i odvažan. Onaj pojedinac, koji bi imao potrebu za nečim većim od provincijske samodovoljnosti i nemotivisanosti, jednostavno bi otišao. To je process čiju pravu cenu plaćamo danas, u okruženju  nekritičke osrednjosti.

Beograd svakako nema ni vremena ni novca da se bavi Srbijom. U beogradskom lokalnom vokabularu, Srbija i Beograd su sinonimi, i koliko god stari Beograd uporno nestajao pred doseljenicima sa svih srpskih strana, toliko njegova zainteresovanost za te daleke strane jenjava. Odavno nema Nišlije u Beogradu koji će pokušati da nešto veliko i korisno učini za svoj rodni grad. Nedavni pokušaj obeležavnja Konstantina i njegovog edikta, gotovo je sasvim izmakao Nišu i ne sećam se da je iko od “naših” političara ili umetnika zatražio ili uradio više za rodni grad slavnoga cara. Desilo se, tako, da najvažniji arheološki lokalitet u gradu, nije doveden u željeno i za turizam neophodno stanje, ni  nakon završetka godine jubileja. Razloge treba tražiti u prilično dugom sukobu nadležnosti lokalnog I republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, što svakako nije dovoljno dobro opravdanje za sve one koji su Medijanu mogli da naslućuju jedino preko plota.

Beograd je, svakako, svet, i njemu se žuri da nalikuje velikim evropskim metropolama. Beogradu se zato ne može zameriti povremena zaboravnost i manjak strpljenja za provincijski grad sa juga, čak i kada je pomenuta turistička brošura u pitanju.
Verujem da je neko zadužen za promociju turističkih potencijala Niša, pretpostavio da neko njemu sličan, gore u Beogradu, ima osnovno obrazovanje, te će takav obrazovan, staviti Niš na naslovnu brošure, odmah uz telegram objave rata, na kome nepromenljivo stoji adresa primaoca - Niš. Verujem, takođe, da neko u Beogradu, nije razmišljao da ikoga iz unutrašnjosti mora da vuče za rukav i tera na promociju sopstvenog grada. 

Šta god da je ko pretpostavljao, očigledna je manjkavost razmene informacija i usklađenosti aktivnosti turističkih organizacija u Srbiji. Turistička organizacija Srbije, očigledno je predaleko od Niša i njegovih potreba, a lokalna, niška, ostala je uskraćena za  važne aktivnosti pred veliki međunarodni sajam, iako je i sama njegov učesnik. Još jednom, poprilična je neozbiljnost ne uvrstiti grad ratnu prestonicu u brošuru o ratu. Za takav propust, nekada bi se u školi, pao razred. Danas je, izgleda, odsustvo profesionalnog menadžmenta i sveprisutnost stranačkog podaničkog ključa pri zapošljavanju upravljača, još jednom svojom birokratskom nonšalantnošću, nanelo štetu privredi jednog grada i ugledu zemlje.

Treba li da čudi nepostojanje bilo kakve vesti da je Niš izostavljen iz ove državne kampanje? Ili smo, nakon skorašnjeg turističkog debakla sa proslavom jednog jubileja, sigurniji ako nas ipak zaborave?