Naša samozaljubiva ideja o ispravnosti, generacijama uzgajana
i ugrađena u osnove našeg društva, poput velikog mehura, preduvanog do pucanja,
nestaje u maglovitim visinama samoobmane. Naše utemeljenje, mitomansko,
odvojeno od mogućeg, nerelano i fiktivno, inspirisano srednjovekovnom bajkom o
Srbiji, uporno nas vraća na dno, a mnogi pokušaji modernizacije ostaju poraženi
pred lakoćom proizvoljnosti našeg narodnog zanosa.
Taj put, sa oblaka nacionalnih snova do blata sopstvene
zbilje, taj put poraza, mazohistički smo spremni da prelazimo neprestano.
Godinama. Vekovima. Uvek iznova opčinjeni i zavedeni idejom o sopstvenoj
nepogrešivosti, sopstvenoj misiji da smo mi, odabrani, posebni, pozvani, pravi.
Žao mi je Srbije. Zatočena u sopstvenom kompleksu više vrednosti,
gluva za potrebe drugih, slepa za lične greške, umišljena u uobrazilji o
sopstvenoj važnosti, večito na vetrometini velikih interesa, Srbija sebi pridaje
značaj veći no što mnoge velike zemlje imaju. Žao mi je Srbije. Osim
neprijatelja odasvud, ništa drugo sebi nije stvorila.
Čudno je živeti u Srbiji. Nacionalisti u udobnosti svojih
prestoničkih salona priželjkuju „osvetu Kosova“. Njihova želja, obistinila bi
se krvlju drugih, krvlju „običnog naroda“, nikako njihovom. Isti, zgražavaju se
nad prostotom narodnom, prikrivajući prezir lažnom saosećajnošću. Fašisti, pod
krinkom narodne volje, a za „srpsko Kosovo“, opremaju svoje banditske družine
poput vojski, i otimaju. Novobogataši, sa sjajnih televizijskih podijuma,
dijamantskim prstima kucaju sms-ove pomoći za gladne, poplavljene, uboge.
Radnici nestaju, njihove fizionomije izmučene sirotinjom ne uklapaju se u
nasmejan svet veštačkih zuba iz vrlog novog korporativnog sveta. Najjači će
preživeti, najsposobniji će uspeti, najuporniji će opstati, vrište novi mladi
borci iz menadžerske srednje klase, gluvi i slepi za realan svet koji se vuče
po sivim obrisima solitera solidarnosti, tamo gde je život prestao da postoji
pre dvadeset godina.
Opasno je živeti u Srbiji. Korporativna etika novog
kapitalizma ne voli lične stavove. Ljudi pristaju na ćutanje. Ono je zlato. Ono
je garant uspeha i sigurnosti. Ono vodi ka nezainteresovanosti, tako potrebnoj
korporativnim elitama. Opasno je živeti u Srbiji. Mladi su besni. Svet prepun
protivurečnosti, baš onakav kakvim ga novac čini, za njih je zbunjujući. Pohlepa,
prezir prema siromašnima, mržnja prema različitima, nerazumevanje sopstvenog
bića, pogledi i perspektive zamagljeni mitomanijom vladajuće ideologije, mnoge
mlade ljude okreću oružju i smrti. Mladi su besni. Studenti gube svoju moć.
Univerziteti, pretvoreni u banke znanja, studente tretiraju kao klijente, a
obrazovanje i diplomu svode na bilans uspeha kojim se kupuje društveni položaj.
Svakom različitom od ove matrice, preostaje bes. Zatvoreni u zgradi fakulteta,
protestujući, sa svojim legitimnim zahtevima, studenti u Beogradu, ostaće
zarobljeni bez struje i grejanja, kažnjeni za svoju neposlušnost i demokratsko
pravo protesta. U Srbiji, demokratija nije pravo i vladavina, ona je cena lične
slobode, često života.
U Srbiji, život je nevažan. Građani nestaju pred očima
nemoćnih lekara. Bolnice, urušene od memle odavno su tek dekor za već izvesnu
smrt. Prognani, obespravljeni, poniženi i dotučeni porazima svakodnevne nemoći,
poput senki, nevidljivi za spoljni svet, nestaju ljudi. Sa sobom nose jad,
godine bespotrebnih ratova, decenije nerealnih nadanja, borbu beskrajne
uzaludnosti života u Srbiji. Smrt građanina u Srbiji, odavno nije
uznemiravajuća vest.
Umorni su građani Srbije. Možda će duh Nemanjića biti novi
antidepresiv preko potreban vladajućoj ideologiji, možda će smanjenje penzija i
plata, povećanje nameta i ukidanje grejanja ojačati imunitet prezrene „krezube
Srbije“, možda će jeftine diplome i lažni doktorati smanjiti broj
neobrazovanih, možda će srpski „tačerizam“ trijumfalno vladati još mnogo
godina. Možda se naš, egom naduvani balon i ne razvali o hrid svetske istorije,
možda nastavi da plovi vaseljenskim visinama nebeske projekcije Srbije. Možda,
biti normalna zemlja, i nije tako važno.
Tekst je objavljen u http://www.pressing-magazine.com/
