Devedesetih, kao gimnazijalci, krišom bi u poslednjim klupama čitali svoju lektiru. Uglavnom opšta generacijska mesta. Mika Oklop i Bukovski bili su obavezni. Oni emotivniji čitali bi Miljkovića ili Hesea, nešto tvrdokorniji, Keruaka, Ginzberga i njihovu bratiju. U mnoštvu knjiga koje su dan za danom išle iz ruke u ruku, poseban status imala je knjiga žutih korica sa Lihtenštajnovom ilustracijom, mitskog naziva „Nišvil“. Čudno nam je bilo to povezivanje našeg oronulog grada sa dalekim čuvenim Nešvilom, Altmanom ili Džoni Kešom, koji je za nas, dečake stasavale uz muziku „Sonic Youth“ ili „Nirvane“, bio samo daleki američki seljak. Ipak, iako mladi i nadobudni, uspeli smo, kičmenom moždinom, da osetimo istinitost tog mitskog mesta i njegovo čudno prisustvo. Da „polutani i rokeri šetaju Nišvilom“, kako je govorio sam Zoran Ćirić, i sami smo se uvereli ubrzo. Svet je za nas postajao sve veća i komplikovanija igra, a grad nepoznato i mistično igralište, često opasno.
Taj čudan grad pevaljki i probisveta, grad u kome se dobro zna ko je komunista a ko subotar, u kome nema milosti za one koji bi da žive po svojim pravilima, taj okrutni grad, mi smo voleli. Možda baš zahvaljujući ideji da je sve što nas okružuje Nišvil i da se realan grad krije negde nakon poslednje strane i korica.
No comments:
Post a Comment