Nedavno, na
najvećem svetskom sajmu turizma u Londonu, Turistička organizacija Srbije
predstavila je turističku brošuru „Srbija
pamti”, posvećenu obeležavanju stote godišnjice od izbijanja Velikog rata.
Iako je čak i osnovnoškolsko obrazovanje dovoljno da bi se znala uloga,
važnost, značaj Niša u čitavoj dramaturgiji početka, trajanja i završetka ovog
rata, priređivači ove važne brošure, nisu pretpostavili neophodnost uvrstavanja
Niša kao bitne odrednice srpskog velikoratovskog pamćenja. Niša nema.
Srbija,
istini za volju, češće zaboravlja nego što pamti, a njeno pamćenje, selektivno
je i maglovito, proizvoljno i mitomansko. U toj selekciji srpskog mementa, grad
o kome pišem uglavnom ne nalazi svoj redak. Pričamo li o turizmu i promociji
Niša, razloge za ovakvu izopštenost možemo i moramo tražiti na nekoliko mesta.
Deo naše
lokalne naravi gotovo nas po obavezi tera na ishitrene osude vlastodržaca iz
Beograda, centralizma, maćehinskog odnosa, nepoštovanja i omalovažavanja
vrednosti i nasleđa provincije. I tome slično, u nedogled. Taj lament nad
sudbom kletom, provincijskom, nije slučajno deo našeg lokalnog duha. Mezimac
Obrenovića, grad od posebnog značaja u vreme Dragiše Cvetkovića, primer
proleterske industrijalizacije i radničkog blagostanja, Miloševićev, zatim
opozicioni bastion, uvek izabran da bude na liniji odbrane, pogranični, surov,
drzak, Niš je vazda očekivao i uvek dobijao valjanu državnu naklonost za sva
svoja rušenja, oslobađanja, vernosti i pobune. Generacijama smo naučeni tako,
da je dovoljno podići po koji slavoluk knezu ili kralju, smotru premijeru
sugrađaninu, slet vojnom vrhu, miting ovome ili onome. Nagrada je uvek
dolazila. Baš kao kakav nedorastao deran, Niš, takav kakav je, nikada za sebe
nije poželeo nesto bolje i veće, uporno odbijajući da odraste i postane
samostalan i odvažan. Onaj pojedinac, koji bi imao potrebu za nečim većim od
provincijske samodovoljnosti i nemotivisanosti, jednostavno bi otišao. To je
process čiju pravu cenu plaćamo danas, u okruženju nekritičke osrednjosti.
Beograd
svakako nema ni vremena ni novca da se bavi Srbijom. U beogradskom lokalnom
vokabularu, Srbija i Beograd su sinonimi, i koliko god stari Beograd uporno nestajao
pred doseljenicima sa svih srpskih strana, toliko njegova zainteresovanost za
te daleke strane jenjava. Odavno nema Nišlije u Beogradu koji će pokušati da
nešto veliko i korisno učini za svoj rodni grad. Nedavni pokušaj obeležavnja
Konstantina i njegovog edikta, gotovo je sasvim izmakao Nišu i ne sećam se da
je iko od “naših” političara ili umetnika zatražio ili uradio više za rodni
grad slavnoga cara. Desilo se, tako, da najvažniji arheološki lokalitet u
gradu, nije doveden u željeno i za turizam neophodno stanje, ni nakon završetka godine jubileja. Razloge
treba tražiti u prilično dugom sukobu nadležnosti lokalnog I republičkog zavoda
za zaštitu spomenika kulture, što svakako nije dovoljno dobro opravdanje za sve
one koji su Medijanu mogli da naslućuju jedino preko plota.
Beograd je,
svakako, svet, i njemu se žuri da nalikuje velikim evropskim metropolama.
Beogradu se zato ne može zameriti povremena zaboravnost i manjak strpljenja za
provincijski grad sa juga, čak i kada je pomenuta turistička brošura u pitanju.
Verujem da
je neko zadužen za promociju turističkih potencijala Niša, pretpostavio da neko
njemu sličan, gore u Beogradu, ima osnovno obrazovanje, te će takav obrazovan,
staviti Niš na naslovnu brošure, odmah uz telegram objave rata, na kome
nepromenljivo stoji adresa primaoca - Niš. Verujem, takođe, da neko u Beogradu,
nije razmišljao da ikoga iz unutrašnjosti mora da vuče za rukav i tera na
promociju sopstvenog grada.
Šta god da je
ko pretpostavljao, očigledna je manjkavost razmene informacija i usklađenosti
aktivnosti turističkih organizacija u Srbiji. Turistička organizacija Srbije,
očigledno je predaleko od Niša i njegovih potreba, a lokalna, niška, ostala je
uskraćena za važne aktivnosti pred
veliki međunarodni sajam, iako je i sama njegov učesnik. Još jednom, poprilična
je neozbiljnost ne uvrstiti grad ratnu prestonicu u brošuru o ratu. Za takav
propust, nekada bi se u školi, pao razred. Danas je, izgleda, odsustvo
profesionalnog menadžmenta i sveprisutnost stranačkog podaničkog ključa pri
zapošljavanju upravljača, još jednom svojom birokratskom nonšalantnošću, nanelo
štetu privredi jednog grada i ugledu zemlje.
Treba li da
čudi nepostojanje bilo kakve vesti da je Niš izostavljen iz ove državne
kampanje? Ili smo, nakon skorašnjeg turističkog debakla sa proslavom jednog
jubileja, sigurniji ako nas ipak zaborave?
