Wednesday, 16 April 2014

Radnički, poslednja gradska priča


Integrišući faktori gradskog života, one su gradske institucije, koje negovane generacijama, objedinjuju osećanje pripadnosti lokalnoj zajednici i njenim vrednostima. Predratni Niš, čije su glavne karakteristike bile multikulturalnost i privatna inicijativa, oslobođenje je dočekao bez gotovo celokupne jevrejske populacije grada, koja je u velikoj meri predstavljala avangardu u njegovom predratnom razvoju. Vodeći poreklo iz sistema koji je nova vlast smatrala reakcionarnim, institucije izgrađene u predratnom Nišu nisu se obnovile nakon rata. Brojno stanovništvo, raseljeno je, često i mimo svoje volje. Čekajući univerzitet čitavih dvadeset godina nakon oslobođenja, Niš je izgubio nekoliko generacija gradskih porodica koje su sa svojim brucošima odlazile put Beograda, Zagreba ili dalje. Istovremena ekspanzija industrije u potpunosti je izmenila demografsku strukturu grada i u mnogome odredila njegove potencijale i perspektive daljeg razvoja.

Niš je sa svojih šest kasarni sačuvao jednu od svojih najstarijih osobenosti, funkciju utvrđenog grada. Dehumanizovana samovolja birokratskog jednopartijskog sistema, poigravala se životnom srećom svojih prekomandovanih oficira. Soliteri, nova naselja, nove porodice, bile su scenografija novoizgrađenom samoupravnom potrošačkom društvu lažnog samoostvarenja, unutar koga nije bilo mesta za sentimente prošlosti i sećanja na grad koji je već sasvim nestajao. Srpski komunizam nije imao razumevanja za lokalpatriotizam. Svako rodoljubivo osećanje koje bi odstupalo od osovine vođa, partija, država, smatralo bi se vrstom sektaštva, a poistovećivanje sa lokalnim nasleđem, malograđanštinom.

U sportu, sa izuzetkom sportskih društava „Crvena Zvezda“ i „Partizan, koja su predstavljala sportsko otelotvorenje partijske države, pripadnost klubovima nazivana je klubaštvom i smatrana je štetnom pojavom. U Nišu, 1946. rukovođeni idejom obračuna sa klubaštvom, partijski rukovodioci poništili su postojanje retkih preživelih gradskih institucija, fudbalskih klubova „Jedinstvo“, „Železničar“ i „Radnički“, stvarajući Fiskulturno društvo „14. oktobar“. Iako je fudbalski tim ovog društva, odlukom Partije, od svog osnivanja igrao u najačoj jugoslovenskoj ligi, navijači i fudbaleri ukinutih klubova odneli su veliku pobedu nad birokratijom, i nakon samo jedne sezone, u život vratili svoje klubove. Lokalni rivalitet „Železničara“ i „Radničkog“ bio je spasen i potrajao je do početka šezdesetih, kada je „Radnički“ izborio svoj prvi plasman u najviši rang.

Ne treba biti začuđen pobedom ovih klubova nad partijskom sportskom politikom. Sva tri kluba, imala su bogatu fudbalsku istoriju, a „Radnički“ je kao klub nastao i delovao pod okriljem lokalne Komunističke Partije još 1923. Nevažno je danas kome je tačno smetala odanost radnika i gimnazijalaca svom fudbalskom miljeniku, kao i odanost železničara gradskom rivalu koji je predstavljao njihov esnaf, ali je snaga radničke klase uspela da se homogenizuje oko svog prava na sportsko društvo i njegovu istoriju, i da se zarad očuvanja te svoje posebnosti, suprotstavi Partiji.

Imali su radnici velike kredite za tako nešto, i bili su ih svesni. Među osnivačima i prvim fudbalerima „Radničkog“ bili su Josip Kolumbo, Lazar Dedijer, Stanko Paunović. U predratnom Nišu, klub je zbog svoje delatnosti zabranjivan i proteran iz grada, a njegovi članovi hapšeni. Niški „Radnički“ jedan je od svega nekoliko jugoslovenskih klubova koji je učešće u fudbalskoj ligi okupirane Jugoslavije zamenio učešćem svojih igrača u Narodno oslobodilačkom ratu.

Sačuvali su niški radnici, u ta tamna vremena ni rata ni mira, kontinuitet sa svojim gradskim životom i njegovim nasleđem, i uspešno su ga nastavili kroz decenije koje nisu bile naklonjene provincijskom sportu. U uslovima u kojima vojska sa jedne, partija sa druge strane, imaju svoje sportske favorite oko kojih grade mitomaniju, radnički klub sa juga Srbije nije mogao da se izbori za svoju šansu. Beogradske novoformirane elite zabavu koja im je u početku koristila radi kanalisanja emocija masa, ubrzo koriste za lični prestiž, a u momentu otvaranja našeg sistema ka tržišnim vrednostima, marketinška vrednost takozvanog „večitog derbija“ i ogroman potencijal u duelima unutar takozvane „velike četvorke“, napraviće od provincijskog fudbala tek „rasadnik talenata“ i regrutni centar za dobru zabavu i zaradu.

Šezdesetih, u vreme kada je establišment uspostavio sistem zvezda na filmu, u muzici i fudbalu, radnici i omladina Niša sprečavali su „Zvezdinu“ krađu Ostojića, jednog od onih fudbalera, koje su slavili noseći ih na ramenima one noći kada su kao potpuni autsajderi pobedili „Vardar“ u Skoplju i po prvi put se plasirali u Prvu ligu Jugoslavije. Priča se da je jurnjava gradom sa „Zvezdinim“ funkcionerima vredna svakog holivudskog trilera. Svoj lični triler, pišući inspirisan ovim događajem u svom romanu „Crveni kralj“, imao je književnik Ivan Ivanović, zabranjen i osuđen. Ovaj roman poseban je deo jedne duge i uzbudljive gradske priče.

I u narednim decenijama, radnička klasa Niša bila je čuvar i inspiracija svog fudbalskog kluba. Osamdesetih, Klub uzima plavu boju radničkih i inženjerskih bluza, koje su bile više od kolorita gradske svakodnevice. Simbol radničkog Niša i industrijskog napretka ovog grada, „Radnički“ je svojim evropskim uspesima preneo vest o uspesima i snazi radničkog samoupravljanja. Pravo niotkuda, Klub je stigao do polufinala Kupa UEFA. Taj poslednji korak ka evropskom uspehu nije načinjen. Baš kao i san o radničkom samoupravljanju, snovi jednog fudbalskog kluba i njegovog grada postaće košmar tokom devedesetih, i nadalje. Iz nekog južnjačkog, crnohumornog inata, Klub je kroz period ekonomskog propadanja grada, i sam postajući žrtva, uspeo da u nadrealnim uslovima, opstane i preživi, dočekavši svoju desetu deceniju.

Čudno je to, što je kontinuitet gradskog sećanja i njegove lokalne istorije, uspela da sačuva institucija fudbala, „najvažnije sporedne stvari na svetu“, ali je činjenica da grad Niš nema drugi integrišući činilac lokalnog života, niti duže i istrajnije gradske priče od fudbalskog kluba „Radnički“`.


4 comments:

  1. Djole, hvala na ovom tekstu, po prvi put sam čuo neke informacije. Da li si razmišljao da pokreneš sajt o pravom građanskom Nišu, tradicija, istorija, urbane priče, kultna mesta..... To bi bila prava stvar i mislim da si ti pravi lovek za to. Takođe mislim da bi takav sajt doprineo tome da mi i naša deca više volimo i poštujemo NišNaš :), a bilo bi interesantno i za turiste kako bi znali da nisu samo došli u grad Cara Konstantina :(. Da ne bude kako samo predlažem, ja sam spreman da pomognem u finansijskom smislu tako imaš i prvog donatora :)

    ReplyDelete
  2. Поздрављам идеју да се трага за идентитетом Нишлија. Имам пар критика: пре свга не бих давао Јеврејима такав статус авангарде, а да притом не споменем српску аристократију у земљи и у граду. Јевреји су увек били и остали затворена заједница јако повезана унутар себе, док је српска аристократија и српски трговачки слој био носилац духовног, културног и свакавог друштвеног живота што се види по бројним донацијама, задуџбинама и записима из тог времена. Комунизам си препознао као кривца али само делимично. Комунизам је заправо и једини кривац о коме има смисла говорити. Неписмена радничка класа никако није могла донети овом граду то о чему причаш. Она је само била гвоздена палица накарадног и погубног по српство комунистичког система. Због те радничке класе су брђани постали гласнији од универзитетских професора. Управо због тог комунизма имаш чињеницу да у Нишу има више навијача Звезде и Партизана од Радничког. Том систему је Раднички био подршка и био је задовољан местом који има. Сад кад се буде оне духовне снаге које су биле успаване толике деценије а међу њима убрајам и тебе треба најпре да виде све заблуде и заоставштине комунистичког зла да би уопште могло да се крене напред.
    Лука

    ReplyDelete
  3. Dobro je u ovom tekstu što ste podsetili da ja Radnički osnovan pod okriljem KPJ, kad nacionalizam i šovinizam divljaju Južnom tribinom trebalo bi na to podsetiti navijače (nije ni čudo što su se Bohemiansi izdvojili)... Međutim, ostale stvari koje ste napisali su plod jednog sveopšteg revizionizma koji je ovde uvijen u jedan zaista malograđanski sentiment. Predratna multikulturalnost i privatna inicijativa? Kakav je to liberalni rečnik u priči o radnicima i njhovom klubu? Da li je trebalo nastaviti privatnu inicijativu u vidu kapitalističke eksploatacije radnika? Jasno je da Jugoslavija nije bila savršena, ali pitajte radnike svih propalih firmi u ovom gradu šta misle o privatnim inicijativama poput Jure recimo. Pitajte ih isto da li im je smetalo sto su imali rešeno stambeno pitanje, besplatno školovanje i siguran posao u SFRJ koju nađoste za shodno da ispljujete. Ili su ti radnici došljaci koji su isprljali taj gradski duh grada na Nišavi? Da ne govorim o elementarnim stvarima poput opismenjavanja itd.Zarad gradskog sećanja trebalo je jel obnoviti institucije predratnog sistema? O čemu Vi pišete mladiću? O radničkom klubu sa pozicije zagovaraoca privatnog vlasništva? De obrazujte se malo, pa pogledajte situaciju u zemlji van svoje niške čaršije i oslobodite se tog "moj grad" momenta jer od njega očigledno niste u stanju da sagledate ni zašto propada NIš, ni zašto propada fudbal a sa njim i Radnički :/

    ReplyDelete
    Replies
    1. Na nepotpisane komentare ne odgovaram jer smatram suludim polemisanje sa anonimnim komentatorima. Svakako, nadam se da cete nastaviti da pratite moje pisanje i da cete u njemu pronaci odgovre na pitanja o drustvenim pojavama i procesima koje ne razumete do kraja.

      Delete